RAKIJA: Kolumna Mihaila Medenice

Sjurio sam se s posla, iz bestragije, da ih zateknem dok ne pođu.

Kud žuri taj svet, sve kao u nekim silnim obavezama, a kad ih pitaš: „Šta rade?“ i „Šta ima novo?“, vazda isti odgovor: NIŠTA!

Skrasi onda guzicu i uživaj, i kod mene ti je NIŠTA jednako valjano.

Elem, čekao me je da mu pričam o nama.

Srbima.

Tobož je želeo što više da nauči o narodu čiju je leptiricu oženio.

A, Milena jeste baš takva, leptirica: nežna, krhka i tiha.

Prelepa.

Upiljio se mučenik, sav se premetnuo u uši, čeka…

E, kućo moja, nit se priča o Srbima jezikom govori, nit ušima sluša, no…

Donesem bocu rakije. Šljiva. Najstarija na svetu.

Ne znam kolko joj je godina, no rakija se godinama i ne meri, malo ih je za nju…

Ne pije se rakija u nas da se popije već da je čuješ, poslušaš, da naučiš što nisi znao, da se porazgovaraš sa tom divnom staricom…

Objasnih mu da prvo omiriše pa da otpije.

Streso se ko da su mu volovi s ralom strčali niz ždrelo…

Eeee, moj Belgijanac, to ti je Srbija. Pij, ćuti i slušaj rakiju…

Jaka je ko Srbinova vera, a meka ko duša srpska!

Eto ti u njoj mirisa koševine, proševine, žetve, pogače, jutrenja, pričesti, slave, babina, moba, prela, dvorenja, opela…

Otpiješ muku težaka, ponos seljaka, znoj kosaca, pesmu prosaca…

Praštaj, jaka je od klanih, povešanih i strenjanih šljiva; od zakorovljenih njiva, zatravljenih livada, mladih grobova.

Vazda mladih grobova…

Otpij gde je Srbin dao glavu za krst!

Jaka je od suza Srpkinje za sinom. Gleda ga gde zamiče za livade i ne doziva, pošao je gde ga đedovi zovu.

Dočekaće glas, sirotica, i možda nešto kostiju, da zagrli sina junaka…

Pij slobodno, više je u flaši no što izleda- ponornica je to, vrtača i jama, puna Srba!

Pij, postradali su zbog smrtnoga greha: Srbi su!

Niko nam to praštao nije, i nismo molili za oproštaj!

Boga da se odreknemo da zveri umirimo- nikad!

Jaka ko vera Srbinova, razumeš li?!

Slobodno pij, natočiću još Gazimestana, Mojkovca, Kajmakčalana, Soluna, Cera, Bregalnice, Kumanova…

Vidiš li je kakav venac drži?

(Foto: Jutjub)

O neke davne Cveti splela deca od Košara, Paštrika, Drenice, Bajgore, Šare…

Davno smo mi postradali za sve juriše…

Pij, da ustrčiš Lovćenom, Rumijom, Komovima, Durmitorom, Kapom Moračkom…

Peče u grudima, je li?!

Bol je to Srbinov! Grudi su pucale, svaku su nam kost drobili misleći da je Srbin u kostima. Budale!

Slobodno toči, šljiva nam je rađala iz sveli božurova, božur iz krvi šljiva i sve tako u krug dok su nam drobili kosti misleći, budle, da je Srbin u kostima…

Sve glasnije mirišu tamjaništa, crkvišta i ognjišta, osećaš li?

U nas glasi mirišu i mirisi imaju glas.

Nije Srbin priča da se ispriča, no vekovanje u danu i dan vekova prošlih i budućih.

Otpij pastirske staze i daleke čobanije.

Znoj mojeg mučenika na posnoj zemlji.

Slušaj gde ti niz grlo biju klepala, gde kotrljaju spaljeni zvonici, gde se mrtvi monaše i gde pred ikonom zastanu ognji.

Otpij što duguješ Srbinu a nikada ti po namir došao nije.

A, duguješ mu sve što jesi!

Moj ti je opanak rastrnio i raskrčio staze.

Šajkaču punu Morava, Drine, Ibra, Drima, Sitnice, Save, Dunava, Laba, Bistrica, Morače…prineo ti je žedni Srbin da te napoji, zaboravio si!

Iste ti ovo reke dosipam, ne tražim namir, otpijaj u miru što duguješ Srbinu!

Pij, stranče vazda domaći u kući Srbinovoj, iskapiti ne možeš.

Imam ja šljivika od božurova onoliko…

Ćuti i slušaj što ti rakija veli.

Tebe muče pitanja- Srbin odgovore sa raspeća uzbira.

Pij, jaka je ko vera roda mojega, a meka ko duša povijenog težaka.

Sve što bi me pitao ja ti ne mogu reći- eto ti mirisa razgovornog i eto ti tišine mirisne.

Sve što o Srbinu hoćeš da znaš potraži u sebi- tvoje je gospodtsvo znoj mojega seljaka…