Ministar Šojgu, general kojeg mrzi ruski narod

Tekst namenjen čitacima sa dobrom "memorijom pamćenja" ljudima koji se ne boje istine!

Ruski narod danas slavi smenu bivšeg ministra vojnog Šojgua. Umišljeni general armije Sergej Šojgu 30 godina vedri i oblači ruskim oružanim pobunama, kadrovskim zemljotresima, otimačinom i bogaćenjem sebe, svoje familije a, bogme, i pohlepnim generalima koji za Boga i ne znaju. Šta će im Bog kad imaju ličnog sveca, malog Boga koga zovu Sergej Šojgu!

Juče, danas i narednih sedam dana ruski, narod pije votku i zapiva šljivovicom. Piju i žene i ponovo nalivaju „100 grama“ i biju – na eks! Muškarci piju stojeći, a žene - do dna. Neka ih, nek se „naliju ljudski“. Trideset godina ruski narod čeka ovaj dan da se „nabare ko Rusi“, 30 godina čekaju promene, bilo kakve al` da su promene.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Andrej Belousov novi ministar odbrane

Teško je belom svetu objasniti rusku dušu. Evropejci ne mogu da shvate zašto Rusi piju . Nije dovoljno da se priča o hladnoj zimi ili Napoleonu, a psuje, nekad Staljin, a danas Putin.

Ruski narod se deli na „ Naše i ne- naše“. „Ne - naši„ vole da se hvale proevropskim navikama i svoju decu školuju u Londonu ili Parizu. Naravno, slušaju muziku u Monte Karlu i prate vesti na
radiju „Slobodna Evropa“. Balalajku su proterali sa državne televizije a privatni kanali... Bože moj, kako glupo pitanje. Samo liberalna muzika sa golim guzicama kao „Pesma Evrovizije“.

Prevedeno na srpski jezik, zovu se –tajkuni . Ono što ostane zove se – narod ruski.

Šojgu za vreme Putinove ere

Šojgu je od Jeljcina dobio „Medalju za branioca slobodne Rusije“ i čin general-majora. Dve godine kasnije je dobio general-potpukovnika, zatim general-pukovnika. Pod Putinom je dospeo do čina generala armije. Dana 7. avgusta 1999. militanti pod komandom Basajeva i Hataba napali su Dagestan. Upravo je ova invazija postala okidač za imenovanje tada malo poznatog Vladimira Putina, koji je tek postao direktor FSB, na mesto predsednika ruske vlade.

Na toj poziciji je Putin organizovao i vodio operaciju protiv čečenskih militanata. Ubrzo je celu zemlju zahvatila serija terorističkih napada: eksplozije stambenih zgrada u Buinasku, Moskvi i Volgodonsku u kojima je poginulo više od 300 ljudi.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Šojgu na vojnoj paradi

Šojgu je u Moskvi započeo svoju karijeru kao militant - očigledno su geni koje mu je prenela majka od Jakova Vasiljeviča Rivlina imali efekta.

Informacija: Rivlin Jakov Vasiljevič, bio je član RSDLP od 1903. godine, a 1906. godine pristupio je menjševicima. Odležao je 4 meseca u carskom zatvoru zbog agitacije radnika fabrike Putilov.

Zajedno sa čečenskim odredima Šamila Basajeva 1991. godine, u danima GKČP , momci Kožugetoviča (Šojgeviča?) branili su Jeljcinov Beli Dom. Do tog vremena, Jeljcin ga je imenovao za šefa specijalne službe RSFSR-a - tzv. „Ministarstvo za vanredne situacije“. Jeljcin nije imao naklonost vojske, nije imao ni KGB ni Ministarstvo unutrašnjih poslova, a maska „spasilaca” je tada, u prvoj polovini 1991. godine, bio jedina prilika da stvori svoj odred polulegalnih nasilnika.

Sredinom 1990-ih Šojgu je, prema nekim izvorima, doveo penzionisane oficire izraelskih specijalnih službi koji su počeli da stvaraju tajne odrede smrti - „Lider ” pod okriljem Ministarstva za vanredne situacije. Zvanično, ovaj „Lider“ se naziva „centrom operacije spasavanja za posebne rizike“. Grupa za brzo reagovanje Ministarstva za vanredne situacije je grupa za pokrivanje i hitnu evakuaciju privrednika, članova vlade, organizaciju njihovh života i sposobnost snalaženja u kritičnoj situaciji. Drugim rečima, čuvaju i spasavaju novorusku buržoaziju od mogućeg gneva prostog, ruskog naroda.

Ubrzo je služba nazvana "Komitet za civilnu odbranu, vanredne situacije i pomoć u katastrofama", a kasnije i Ministarstvo za vanredne situacije . Godine 1991-e 36-godišnji Sergej Šojgu, i njegov zamenik Jurij Vorobjov pokušali su da u novu strukturu regrutuju ljude koji su prošli Avganistan, Jermeniju i Čečeniju. Sam Šojgu se prvi put susreo sa ratom 1992. godine, kada je dobio zadatak da stvori mirovne snage u Južnoj Osetiji.
 
„Mi smo to uradili“, prisećao se kasnije. Osetinsko-gruzijski sukob je bio prvi rat na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, koji je brzo i uspešno zaustavljen. Zatim je bila Abhazija, Pridnjestrovlje... I
tu smo uspeli da razdvojimo strane, zaustavimo borbe i izvučemo ogroman broj naših sunarodnika. Tamo su se vodili skoro potpuni ratovi... Rat je strašna stvar.

Do strašnog rata, čiji će on postati jedan od osnivača, ostalo je još 30 godina. U međuvremenu se dogodio državni udar 1993. godine. U noći 3. na 4. oktobar predsednik Boris Jeljcin je odlučio da upadne u Belu kuću, u kojoj su se nalazile pristalice Vrhovnog saveta. Pitanje je bilo šta učiniti ako vojska odbije da izvrši predsedničko naređenje i da li je moguće iskoristiti predsednikove pristalice koje su se okupile u blizini zgrade Gradskog veća Moskve?

U knjizi „Dani poraza i pobeda“, Jegor Gajdar se prisetio te noći ​​ovako:

„Zovem Sergeja Šojgua, predsednika Komiteta za vanredne situacije... Molim te javi kakvo naoružanje imate u sistemu civilne odbrane pod tvojom nadležnošću u Podmoskovlju, a za slučaj nužde hitno pripremite za isporuku 1000 mitraljeza sa municijom. Situacija u Moskvi je takva da mogu početi pogromi i to ne bilo kakvi, već jevrejski. Mnogi Jevreji su, verujući u to, pobegli iz
Rusije. Ako bude potrebno, Serjoža, hoćeš li dodeliti hiljadu mitraljeza?“

Objašnjenje:

Većina Jeljcinske vlasti je bila iz redova jevrejskog naroda, kao u vreme "Oktobarske Revolucije". Velike pare, fabrike, naftna polja, trgovina i međunarodna politika su bile "jevrejski plen", ali valja reći da je bilo nešto tajkuna i iz redova naroda Kavkaza. Jedino ruskog naroda nije bilo ni za lek
među novorođenim buržujima.


Gajdar, pismeni čovek, profesor ekonomije, plašio se novog Oktobra... Usput rečeno, Jegor Gajdar je odrastao u Beogradu i odlično govorio srpski jezik.

Prema rečima očevidaca, u Tversku ulicu su stigla tri automobila natovarena mitraljezima. I nije ih bilo hiljadu, nego hiljadu i po. Jeljcinova vojska nije bila neposlušna. Automobili sa mitraljezima su nekoliko dana stajali u dvorištu naspram zgrade Gradskog veća Moskve, nakon čega su ih momci Šojgua vratili nazad.

Čudno je da nijedan novinar sa kojim je Šojgu razgovarao nije upitao:

„Odakle, zašto u ministarstvu, čiji je zadatak da gasi požare, da se bori sa poplavama i posledicama zemljotresa, katastrofa, hiljada i hiljada mitraljeza? Da li je ovo najbolji lek za takve katastrofe? Mora se pretpostaviti da ministarstvo i dalje ima arsenal poboljšanog naoružanja kupljenog u Francuskoj ili Izraelu tokom godina. Da, samo pored malokalibarskog naoružanja, vojska Ministarstva za vanredne situacije ima vojnu avijaciju i oklopne jedinice.

Ali, to nije glavna stvar u ovoj priči, već činjenica da je tada na Gajdarovo pitanje Šojgu odmah, bez oklevanja, odgovorio: „Da!“

A sada govori:

„Tada su mitraljezi zaista bili potrebni."

Ti si ih, Serjoža, dao ubicama. To znači da su među tim
mitraljezima, kojima su gađani ljudi na Krasnoj Presnji i na stadionu pionira, bili i mitraljezi Ministarstva za vanredne situacije koje ste lično predali Gajdaru.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Belousov i Putin

Kakva svetla i neočekivana stranica za Vašu biografiju, za sve u istoriji Ministarstva za vanredne situacije! Predsednik Putin je još uvek daleko od Šojgua .Pojava Vladimira Vladimiroviča u ruskoj politici kao da ništa ne nagoveštava.

Onda je došla sudbonosna izborna godina 1996. Šojgu je bio jedan od onih koji nadgledaju Jeljcinovu predizbornu kampanju u ruskim regionima. Već je bio član Saveta bezbednosti i član ekipe Viktora Černomirdina „Naš dom je Rusija“.

U decembru su održani izbori za Državnu dumu. Novi politički pokret „Jedinstvo“, koji podržava Putin (predvodio ga je Sergej Šojgu), osvojio je 23,3% glasova, zauzevši drugo mesto izgubivši –
zastrašujuće reći – od komunista. Jeljcin je 31. decembra 1999. podneo ostavku i preneo vlast na Putina. Od januara do maja 2000, do Putinove inauguracije, Šojgu je bio njegov zamenik u vladi, ali je ostao i na čelu Ministarstva za vanredne situacije. Šojguovo „Jedinstvo“, „Sva Rusija“ Mintimera Šajmijeva i „Otadžbina“ Jurija Lužkova su se spojile i transformisale u novu, čisto Putinovu partiju – „Jedinstvenu Rusiju“.

Na kasnijim izborima za Dumu, Šojgu je, kao član Jedinstvene Rusije, imao konstantno visok rejting. Važio je za jednog od najpopularnijih ministara. Inače, od svih postsovjetskih ministara, Šojgu drži apsolutni rekord u obavljanju funkcije. Bio je na čelu Ministarstva za vanredne situacije više od 20 godina: od 1991. do 2012. godine.

U maju 2012. Šojgu je postavljen za guvernera Moskovske oblasti umesto Borisa Gromova (komandant sovjetske vojske u Avganistanu). Međutim, već u novembru je Šojgu postavljen na mesto ministra odbrane - umesto Anatolija Serdjukova, koji je smenjen posle silnih skandala i krivičnih prijava.

Šojgu je izgubio pamet

Šojgu nije bio pošteđen skandala vezanih za istrage oko njegovih rođaka. Insajder, Open Media, FBK Alekseja Navaljnog i drugi, izveštavali su o brojnim skupim nekretninama i poslovima njegovih rođaka - od sestara njegove supruge do njegove najmlađe ćerke, a posebno su govorili o njegovoj ljubavnici, koja je imala boravišnu dozvolu u Litvaniji, i vanbračnoj deci sa njom...


Mnogo priča o šemama, vezama, administrativnim resursima, korumpiranom poslovanju, državnim ugovorima i podmićivanjima. Jednom rečju, klasični lanac svojstven čitavoj Putinovoj eliti. Prema klasicima žanra, kao i svaki Putinov zvaničnik, Šojgu nije odgovorio. Samo jednom je rekao da ga to podseća na... „ponavljanje masovne Staljinske čistke iz 1937- me". Ko nije pod nama, taj je protiv nas!

Šta Rusija očekuje od naslednika Šojgua, ekonomiste Andreja Belousova? 

Brigadiri iz provincijskog kolhoza malo toga očekuju, gotovo ništa. Za ruskog seljaka Belousov je intelektualac, činovnik koji se razume u pare, ali ne i u paradajz. Najveće nepoverenje je u glavama ruskih patriotskih intelektualaca koji Belousova smatraju čoveka Germana Grefa, proameričkog gazde ruskih finansija, ocem ruske finansijske katastrofe s početka veka. Rusija sa Grefom ne mrda iz blata Rotšilda i kompanije što zna i Putin ali... Zna, pa šta ako zna.

Stvarnost je drugačija. Su svi znali za lopovluk Šojguovih generala i puj pike – ne važi. Lažu klevetnici. Ruski generali su čuvali i sačuvali ministra Šojgua, a da li će i Belousova?

Hoće, sigurno, to im je u krvi, a da li će novi ministar kupiti na pijaci "Tišinskim rinok" brezovu metlu i veliku lopatu e, o tome se govori šapatom u crkvi manastira "Danskoj". Bivši komunisti za svaki slučaj, mole Gospoda Boga da ih čuje i eventualno pomogne u čistki prežderanih generala a la general Timur Ivanov, sveže uhapšeni Šojguov zamenik.


U Boga se svi kunu i nadaju da baš njima pripada Božija milost. Bog na nebu, a Staljin na zemlji! Da, ali Staljina odavno niko nije video a ni Gospoda Boga. Za sada, Boga i Staljina menja Putin
koga često viđamo, možda i suviše. Dok ne oslobodi Rusiju od šljama niko neće verovati da je Putin novi Bog ili makar Apostol.

Promena ministra vojske ne znači i promene, ako Predsednik Putin ne ovlasti novog ministra velikim silom, da smeni stotinu generala i, šatro, patriotskih tajkuna koji godinama pljačkaju državu. Cela Rusija zna ko pljačka i koliko, zna to i Putin. Da li je smena Šojgua početak početka ili – na kraju krajeva... ? Vojska na frontu se valja u blatu Ukrajine, a deca tajkuna i političara u Moskvi voze blindirane Mercedese, a po Azurnoj obali šetaju lepe starlete i pljuju rusku sudbinu, a najviše Predsednika Putina. Za svaki slučaj, morali su da kupe nekoliko vila u raznim zemljama Evrope i Amerike, a na malim aerodroma u Rusiji čuče mali avioni za slučaj nove nužde...

Zašto Rusi ne vole Šojgua?

Zašto je bivši ministar odbrane Sergej Šojgu tako nepopularan u Rusiji? Zašto danas u ruskim medijima i društvenim mrežama nema nijednog stručnjaka koji bi nešto lepo rekao o srušenom ministru? Zašto ima toliko psovki? Ovde nije poenta u tome da je Šojgu jedan od vođa najvećeg lopovskog oligarhijskog klana u Rusiji i nije glavni prijatelj Jegora Gajdara i cele Jeljcinove klike, kojoj je pomogao da zadrži vlast 90-ih. Sada u ruskoj eliti teško možete naći ljude koji nisu povezani sa Jeljcinovom porodicom i „svetim devedesetim“. Javno mnjenje ga sudi zbog katastrofalnih rezultata SVO-a, zbog „crvenih linija“ koje je stalno obećavao da će prevazići, ali se nikada nije usuđivao da obećanja ispuni.

Jevgenij Prigožin sa drugog sveta iznosi svoju verziju onoga što se dogodilo u ruskoj vojsci pod osetljivim rukovodstvom Šojgu - ministra. Uzimajući u obzir sve što sada znamo, čujemo i vidimo i
pogledamo unazad, verzija Prigožina se verovatno ne razlikuje toliko od stvarnog stanja stvari.

Goli pijar sa novim ruskim naoružanjem, nestali tenk Armata, katastrofalni ulazak vojske u Ukrajinu sa proširenim kolonama koje su postale laka meta za neprijatelja, povlačenje trupa iz Kijeva, Černigova, Sumija, napuštanje Kuprjanska, Hersona, Izjuma, Balakleje, Volčanska, Svjatogorska, Krasnog Limana... ne možemo da zaboravimo krstaricu Moskva i gomilu brodova, ostrvo Zmijni, Krimski most... Nedostatak granata, poraz najspremnijeg armijskog korpusa, Vagnerovog PMC- a...Izazvao je nestašicu zaliha ruske vojske, nije sprečio granatiranje Donjecka, Belgoroda, Kurske oblasti i dalje po spisku.


Bivši ministar će se verovatno, vaditi na nesposobne generale, nespremnu vojskuuu.... u, uuuuuuuuuu ua Šojgu. Pa on je birao generale i davao im funkcije, on je vojsku pretvorio u poligon za krađu, skupo kupovao opremu, a jeftino prodavao kao nepotrebni škart, naravno svojim rođacima i, uopšte – svojim. Njima nekoliko miliončeta, sebi milijardicu... Nije?

Sačekajmo malo. Dođe đavo po svoje, pre ili kasnije al dođe. O gresima ministra Šojgua će se tek pričati. Prelazak na novu, nižu funkciju, odlaže obračun sa korumpiranom ruskom elitom, vojnom i civilnom. Ako Predsednik Putin ne skupi hrabrost i ne uđe u pravu tuču sa oligarhijom onda su se Rusi džaba radovali.

Sačekajmo nekoliko dana dok se gvožđe ne ohladi. Uz Staljinovu volju i miraz Gospoda Boga Rusi mogu u plej - of! Bog na zemlji ruskoj se zove Vladimir Putin. Napred Valođa, napred u nove - stare pobede.

Toliko za danas umni ljudi Glasa Javnosti.

Napisao Šone Ninin